Поводом 140-то годишњице у Галерији Војног музеја на Калемегдану, је отворена изложба

''Српско турски ратови 1876-1878. и стицање независности Кнежевине Србије''.

Изложба је доступна за јавност до 31.05.2018. године. Улаз је слободан, сваким даном, осим понедељка, у времену од 12.00 до 19.00 часова.

Посетиоци имају прилику да виде репродукције 65 фотографија и 35 литографија са мотивима ратишта, те портрете војсковођа из ових двогодишњих ратова. Изложено је преко сто музејских предмета, војна опрема и наоружање српске, црногорске, руске и турске војске. Уз то, посетиоци су у прилици да виде одликовања наведених држава и одличја командног кадра и војника који су за ратне заслуге добијали највећа српска одликовања и медаље. Изложено је и пет добровољачких застава, три српске, једна руска и једна италијанских добровољаца. Изложене су и униформе, као и уметничка дела. То су драгоцена сведочанства из овог важног периода српске историје, када је Кнежевина Србија после два рата, извојевала слободу и на Берлинском конгресу 1878. године стекла међународно признање, након скоро петсто година ропства.

Изложени предмети су углавном из збирки Војног музеја, изузев неколико предмета, ( мундир, печатњак, калуп за печатњак и тањир, кнеза Милана и два уметничка дела) који су за ову прилику позајмљени из Историјског музеја Србије. Репродукције важних архивалија и прокламација урађене су по оригиналима из Архива Србије и  Народне библиотеке Србије.

***

Кнежевина Србија  није могла да остане само посматрач устанка српског народа у Херцеговини, јула 1875 и месец дана касније у Босни. Ови устанци су означили почетак решавања Велике источне кризе. У Београду је формиран Главни одбор за помагање устанка, којим је руководио митрополит Михаило. Кнез Милан Обреновић IV, под притиском општег расположења у земљи, одлучио се почетком маја 1876. године за рат против Османске Турске. У Србији је 30. јуна 1876. године објављена ратна прокламација, а само два дана касније почеле су ратне  операције.  Српској Народној војсци, знатно слабијој по опремљености и обучености од турске војске, стигло је у пролеће 2.718 руских добровољаца, међу којима је било 718 официра. Нешто мање добровољаца  дошло је из Италије, Херцеговине, Босне, Старе Србије, Војводине и Бугарске. Српске снаге које су кренуле у офанзиву, а након прве победе на Бабиној глави, одбијене су на свим правцима и принуђене на повлачење. Крајем јула и током августа 1876, турске јединице заузеле су Књажевац и Зајечар, док су на југоистоку одбијене у бици код  Шуматовца. Под притиском великих сила Турска је наредила својим трупама да обуставе непријатељства. После кратког затишја, у тродневној бици на Кревету, крајем септембра 1876, зараћене стране су имале велике губитке. Турци су у новој офанзиви заузели Велики Шиљеговац, Ђунис и опустошили Источну Србију. Посредством Русије склопљено је примирје, а 28. фебруара 1877. закључен је мир између Србије и Турске, који је подразумевао предратно стање.

По уласку Русије у рат у пролеће 1877, руски цар Александар II саветовао је Србији да не улази у рат док руска војска не пређе Дунав. Србија је тек децембра 1877 објавила рат Турској. Српска војска је од краја јануара 1878. године заузела Ниш, Кулу, Ак Паланку, Прокупље, Лесковац и Врање. Јаворски корпус, осим што је повратио Кладницу, све време је био у дефанзиви према Новом Пазару, због става великих сила, чиме је био спречен даљи продор српских трупа ка Косову.

Србија није била задовољна одлукама Санстефанског мира, потписаним почетком марта 1878, али нису ни велике силе, па је на конгресу у Берлину (13. јун до 13. јула)  1878. године извршена ревизија мировног уговора. Србија и Црна Гора признате су за самосталне државе са увећаном територијом, док је Босну и Херцеговину окупирала Аустроугарска.