Збирка балканско (занатско - орјентално) и ваневропско оружје 

 
 
Хладно и ватрено оружје, оријенталног типа, израђивано је у многим оружарским и занатским радионицама Балкана од XV до XIX века. Међутим, у збирци Војног музеја преовлађују примерци настали у времену од XVII до XIX века док је мањи број предмета стигао као ратни плен са Истока, као готов производ. Сваки предмет је уникат, те поред историјске има и велику уметничку вредност. Време у коме је ово оружје израђивано и употребљавано јесте време ропства под Турцима Османлијама. Из тог времена остали су трагови материјалне културе - ово оружје, које нас својом гиздавошћу толико плени да му се дивимо, на трен заборављајући која му је основна намена.
 
 
Са хладним оружјем, сабљом и јатаганом, Турци Османлије су Балкан упознали одмах поњеговом освајању. Првенствено из њихових војничких потреба, при војним логорима и варошким чаршијама ницале су занатске радионице. Путописци су оставили податке, које потврђују таучирано време израде израде на сечивима, да је већ 1477. године у Сарајеву постојала сабљарска чаршија. О јатаганима израђиваним у Фочи писали су да су били гласовитији од оних који су рађени у Цариграду. Јатаганима и ханџарима били су наоружани јаничари. Јатаган се носио о појасу, као и ханџар који је чешће скриван у чизму. Приликом куповине квалитет јатагана је провераван на занимљив начин; врстан је, ако би просекао танку наквашену свилену мараму бачену на врх сечива. Најскупљи и најквалитетнији су они, чије су дршка, а обично и корице, израђене од сребра, богато украшени, а ношени су приликом светковина.
 
 
Од оријенталног хладног оружја у збирци се чува и неколико типова ножева. У поменутим балканским радионицама израђивана су два типа ових ножева. Први је једносекли прави нож, а други је криви тзв. ханџар. Ханџар је хладно оружје оријенталног порекла, мањи од јатагана, са кривим сечивом оштрим са обе стране и са дршком у облику слова Т. Њиме су били наоружани јаничари. У песмама ханџар је поређен са завијеним девојачким обрвама. На једном ножу из ове збирке исписани су стихови османског песника Хасана Масалија, који је првобитно био мајстор у изради ханџара ’’Веруј да је небески месец у светлости праскозорја твој ханџар.’’ На Балкану је био у употреби и трећи тип ножа тзв. кинџал, оружје које се иначе ретко јавља као производ домаћих мајстора, а у ове крајеве донели су га Черкези са Кавказа средином XIX века.
 
 
Сабља је била у наоружању коњице. Оријенталне сабље коришћене и израђиване на Балкану разликују се по облику сечива и дршке, те се тако и деле. По облику сечива разликују се два типа: сабља к’лч типа је са благо закривљеним сечивом који има проширење при дну- тзв. јалман,оштар са обе стране, док је други тип сечива персијског типа тзв. шамшир, јако закривљен и према врху стањене оштрице назван “ лављи реп .“ А опет, по облику дршке османлијских сабљи разликују се два типа. Први, чија је дршка у облику стилизоване птичије главе и рукохватом са заломњеним линијама у виду рибље кости. Други тип је са дршком у облику повијене луковичасте главице. Оружарски центри за израду сабљи поред Сарајева били су Фоча, Коњице, Скопље и градови Боке Которске.
 
 
Од ватреног оружја из Европе, Турци Османлије су прихватили оружје система паљења на кремен, од саме његове појаве у XVII веку. Прве пушке кремењаче које су Турци Османлије производили и употребљавали су пушке шишане. То је војничка пушка која се најдуже задржала у наоружању јаничара (од персијске речи шех-шест; шестоугаони облик кундака ове пушке). Поред ове, на Балкану је израђиван специфичан тип пушке кремењаче, назване танчице или арнаутке. Сам назив танчице потиче од облика пушке дуге витке линије, док овај други назив сугерише место где се најпре почела израђивати. Мајстори, нарочито кујунџије утркивали су се у украшавању свих делова и хладног и ватреног оружја примењујући све занатске технике тог времена (филигран, гранулације,гравирање, тауширање и друге). Мотиви на оружју су одраз времена у коме су настајали, културе из које су поникли, навика и обичаја њихових мајстора, вере којој су припадали. Примењујући скупу и сложену технику тауширања златом и сребром, на сечивима и цевима оружја остављали су податке о себи, о времену израде, као и о наручиоцу.
 
 
Дижући буне и устанке, Срби су се на разне начине снабдевали оваквим оружјем. Сачувани су примерци оружја знаменитих Срба XIX века Илије Бирчанина, Хајдук Вељка Петровића, Милосава Ресавца, Танаска Рајића, Илије Гарашанина, Јакова Ненадовића, Стевана Петровића Книћанина.
 
 
У овој збирци се налазе и примерци оружја рађени на Кавказу које је на Балкан стизало посредством Черкеза средином 19. века , док је део стигао као породично наслеђе Руса емиграната који су после Октобарске револуције нашли уточиште у Србији. 
 

 

Ваневропско оружје

 
 
 
Мада није од националног значајна, збирка оружја ваневропских земаља завређује пажњу по бројности експоната, њиховом егзотичном изгледу и начину употребе.
 
Најбројније је оружје афричких земаља. Од укупно 144 примерка, 109 је прикупљено тридесетих година 20. века, а 35 је откупљено 1951. године, од Јанка Вертинија, колекционара из Љубљане и од Марије Богић из Београда. Нажалост, од ових 109 предмета, подаци о начину набавке већине највреднијих изгубљени су у току и непосредно после рата. Ипак за 49 примерака зна се да су добијени на поклон 1937. године од Етнографског музеја у Београду и од генерала Душана Стефановића за које се поуздано зна да су из Конга. Мањи број премета из Африке је 1936. године откупљен у антикварници у Цариграду.
 
После Другог светског рата Војни музеј је добијао на поклон и откупљивао предмете пореклом из Азије и Океаније. Са овог подручја у збирци чувамо око 50 предмета, прикупљених почетком 20. века. Израђени су на традиционалан начин обраде и уметничког украшавања дрвета и камена, јер метал у Океанији није био познат до доласка Европљана. Највећи део предмета је откупљен после Другог светског рата од Марије Банд из Завидовића. То је био део збирке њеног супруга др Пинкас Банда, из Беча (1873-1954). Службујући као лекар на броду, 1906-1907. године, од Хонгконга до Банкока, као аматер-колекционар прикупљао је ове предмете.
 
Најзначајније је оружје са Адмиралских острва. Становници овог подручја су користили копља, ређе бодеже, секире, а лук истрелу су користили само за лов. Збирка Океаније је 1961.године обогаћена предметима Драгутина Андрејевића, које нам је поклонио његов син Тоше. Боравећи у Аустралији, овај познати музиколог, прикупио је вредне предмете међу којима су бумеранзи, повратни и ратни, штитове и кијаче.
 
Од оружја пореклом из Азије веома су занимљиви примерци бодежи-кукри, из племена Гурка са Непала. Челично сечиво, благо повијено, при врху проширено са корицама украшеним црвеним и зеленим коралима. Из Јапана потичу познате катане, оклопи, као и ритуални предмети међу којима је бронзана фигура бога рата. Из Индије су криви бодежи и гоничи слонова. Веома декоративни штитови потичу из Персије одакле су и занимљиви буздовани у облику људске и волујске главе. Служили су, најчешће као украсни предмети. 
 

Збирку обрађује : музејски саветник Анђелија Радовић 

 


 

Верзија за штампу

 

A+ A-

Претрага

Последње вести

Важнији линкови

Пратите нас